Sign In
Create Account
0
Pojedini Aranđelovčani koji godinama dobrovoljno daju krv mogu se pohvaliti da su se na njih ugledale supruge, sinovi i ćerke
Dobrovoljni davaoci krvi u Aranđelovcu spasli su mnoge živote, a neki od njih su svojom humanošću „zarazili“ i članove porodice.
Radenko Radovanović dao je krv 127 puta, a njegovim stopama pošao je i sin.
- Imam retku krvnu grupu, pa sam mnogo više puta krv davao na hitan poziv. Evo, pre nekoliko dana sam sa sinom dao krv za prijatelja iz sela kome je bila hitno potrebna. Ja sam krv do sada dao 127 puta, a sinu je to bilo 15. davanje - ponosan je Radenko, koji je prvi put dao krv u JNA krajem šezdesetih godina.
- U blizini Valjeva, gde sam služio vojsku, desila se teška nesreća, a u takvim situacijama vojnici su prvi priskakali u pomoć, pa je nas desetak dalo krv. To smo činili i kasnije. Bilo mi je milo kad bi nas pohvalili pred celim pukom - priča Radenko Radovanović.
On je nastavio da daje krv i kasnije, kao radnik „Elektroporcelana“ odazivao se na sve akcije davanja.
I Vujica Braunović je u vojsci postao dobrovoljni davalac krvi. Do sada je 56 puta dao dragocenu tečnost.
- Dao bih i više, ali u međuvremenu sam imao nekoliko težih povreda, lomio sam nogu, rebra, kuk. Međutim, posle oporavka sam se odmah odazivao na pozive kad je hitno. Nekad su davaoci dobijali po dva dana plaćenog odsustva, ali ja sam se, kao i mnogi koje poznajem, pravo sa transfuzije vraćao na radno mesto. Moja supruga Draga dala je krv 50 puta, a deca, sin Radiša i ćerke Violeta i Danka, po 15 puta - kaže Vujica ističući da je srećan što su svi članovi porodice pošli njegovim stopama.
Aranđelovčani su po odzivu u akcijama dobrovoljnog davanja krvi na trećem mestu u regionu.
- Mislim da ima i više davalaca, jer mnogi daju krv za hitne slučajeve svojim bližnjim, najčešće u beogradskim bolnicama - kaže Marina Urošević, sekretar Crvenog krsta u Aranđelovcu, podsećajući da je ovaj grad ne tako davno bio u samom vrhu davalaštva krvi u Srbiji.
- Nekad je najveći broj davalaca bio iz velikih fabrika koje su zamrle, kao što su „Šamot“, „Elektroporcelan“, konfekcija „Rudnik“. Danas najviše dolaze iz „Peštana“, „Knjaz Miloša“, javnih ustanova i, moram da naglasim, srednjih škola - ističe Uroševićeva.
Mikiša Mihailović (tekst preuzet sa : Kurir )
